[Home] [Sadrzaj] Godina: XI     Broj: 11(109)     Subotica, novembar 2003.  

KREPOSTI NAŠIH PREDAKA – Piše: Alojzije Stantić

Učitelj u salašarskoj škuli

Nastanak salašarski škula

Početkom XVIII. vika počelo je obrazovanje učitelja u našoj varoši, al je prošlo dosta vrimena dok 1832. godine nije napravljena prva salašarska škula u Ludašu, a posli nje su počeli ji otvarat u salašima i ziđat nove škule i u drugim pustarama. Varoške vođe su početkom 1880–ti godina naredili da se ziđaju jednake salašarske škule, a iz pismena znamo da je do 1890. godine saziđano 18 taki škula, u našem kraju u Tavankutu i Đurđinu. Sve te škule su imale učionicu, a dvi sobe, kujnu, podrum i obaško komaru za učitelja. Ko graditelj ti škula spominje se i u ono vrime priznat Titus Mačković, a od početka XX. vika voljom vlasti ziđali su ji ”na isti kalup”, po jednom planu. Još i danas je ostalo sačuvani nikoliko taki škula, a najočuvanija je škula na gredi kod dola na malom tavankutskom putu, koju je kupio Ivan Bačlija–Glumac, sredio je, al je spolja i iznutra sačuvo njezin starovinski izgled. Divota jedna, nju triba vidit.

Ko i svaki početak, i obavezno škulovanje salašarske dice je išlo teško, kaštigovali (kažnjavali) su roditelje koji su se tom opirali. Još su kojekako upisali dite u prvu normu (razred), al su tušta nji kazali ditetu ”kad si se naučio potpisat više ne moraš ić u škulu” – tako je prošlo tušta salašarske dice, ko i moj dida u osamdesetim godinama XIX. vika, pa i mater mi početkom XX. vika. Ko zna koliko je nadarene salašarske dice ”očlo za plugom”, a srićna su bila dica oštroumni roditelja koji nisu tako kontali; dicu su škulovali, a med njima su niki postali učeni ljudi na velikom glasu. Ko za primer spominjem najpoznatijeg, Tomu Stantića (1876 – 1956), posli Gerarda karmelićanina. Tome je steko prvi nauk u đurđinskoj Kopilovoj škuli, onda u salašu nabijanici, koju su jedno vrime po učitelju zvali Rašpicina škula, a u Kraljevini Jugoslaviji po Kralju Milutinu. Kad se danas prođe istim putom kudan je sa salaša Tome išo do škule, mož zamislit kako mu je bilo ić blizo 4 kilometera u opankama litnjim putom, gacat po blatu, obalazit lape, spuštit se kroz surduk (klanac) priko Čvarkove begije (ćuprije, mosta) u gatu dola, pa nuz Stantićev šor doć do Kelemanove ćoše i otaleg Pačirskim putom na oko po duži do škule.

Zlatno vrime salašarski škula je sridina XX. vika. Bilo je tako dok nisu primorali salašare na rad i život u naseljima, s njima su očla i dica, a salašarske škule brez struje ostale u bespućima nepotribne. Tu je njev kraj.

Salašarski učitelj u XX. viku

Učitelj je stojo u salašarskoj škuli, s njom se sjedno, imo je vrimena i znanja da škulu uredi iznutra i spolja, da bude ogled dici kako se mož sredit misto di se živi i radi. Salašarski učitelj je nuz naukovanje dice po potribi svitovo i roditelje, on je nuz popu bio prema dici i ko roditelj, u nji je usađivo kriposti, duhovno je jačo društvo. Nuz prva slova dicu je učio kako i od koga da uče, na koga se triba ugledat i paštrit da se u životu iđe njegovim stopama.

Taki je učitelj bio i, od nedavna pokojni, Antun Vidaković (1932–2003), jedan od poslidnji učitelja u salašarskoj škuli. On je učiteljovo u Hrvatskom Majuru (u Kraljevini Jugoslaviji škula ”Mijo Mandić”) sa suprugom Ružom od 1957. do 1962. godine. U ovoj, još i u to vrime svitom bogatoj, pustari Antun je ostavio dubok trag na tolike generacije dice, vrime je izhasniro i da uredi škulu, paštrio se u širenju kulture, u predavanjima od hasne za okolni svit, s mladima je priređivo predstave itd. Pokazo je da njegov poziv nije samo da (na)uči dicu, već i da duhovno oplimenjuje okolni narod, a jel je to uspišno obavio i ostavio dubok trag u životu čeljadi iz Hrvatskog Majura, kad je očo u varoš njeg su spominjali ko ”učitelja sa Hrvatskog Majura”.

Ko i sve druge salašarske škule, tako je i škulu u Hrvatskom Majuru zadesio sunovrat, koji je počo posli puni sedamdeset godina kad su ukinili gvozden put Subatica – Crvenka (1908 – 1978), a kad je tim putom poslidnji put prošo ”Bandika” (1), odzviždio je početak kraja salašima Šinterije i okolni šorova. Danas u tom kraju na prste mož izbrojit salaše u kojima žive i rade paorska čeljad.

Ante Dulić, učitelj iz Đurđina, koji je učio dicu u đurđinskoj Šokčićevoj škuli zvanoj po imenu Đene Dulića (prvi pridsidnik Pučke kasine), pripovida da je u učionici imo klupe u četri reda, svaki red za jedan razred. Dok je jednima predavo nauk, drugi su učili zadaće kod table, treći su učili iz zemljovidne karte, a četvrti u sebi čitali određeno štivo. Kaže da je dicu naučio u škuli, nisu morali učit na salašu, di ji je čeko poso. U to vrime u osnovnoj škuli nisu učili taki nauk ko današnja dica, al su onda salašarska dica tušta naučili od stariji u ”škuli života”, koja danas, nažalost, fali tolikim đacima, pa i đakelama. Imo je dosta nadarene dice, nagovaro je roditelje da ji škuluju, al ga je malo ko poslušo, zato je ko zna koliko naši veliki umova ”očlo za plugom”.

* * * * *

Sitimo se svikoliki mrtvi i još nikoliko živi učitelja u tolikim salašarskim škulama koji su dio svog života posvetili da znanje usade u dicu, od koji su tušta nji vrimenom postali poznati ljudi čija se imena spominju u istoriji, a jeto uskoro će se jednog od nji ime ispisivat i u katoličkom kalendaru, dičnog nam karmelićanina Gerarda (Tome) Stantića.

....

(1) Omiljenom ajzlibanu s parnom mašinom narod je nadio ime po Angyal Andr s – Bandi, poznatom (zloglasnom) topolskom (Bačka Topola) bećaru, koji je po pustarama haro sivačkim i okolnim putovima, unakrsno putovima kudan je haro još poznatiji bećar Rązsa S ndor.


Izrada: [Tipp-Topp System]