[Home] [Sadrzaj] Godina: XII     Broj: 11(121)     Subotica, novembar 2004.  

KREPOSTI NAŠIH PREDAKA – Piše: Alojzije Stantić

Zaboravljeni – zapostavljeni

Posli nedavnog ukopa u Senćanskom groblju prijatelj me povo ričima: ”Ajd kad se toliko baviš starinom, vidi ovo...” Odvo me do u ligustrum (kalinu) obrasle kripte i, kad sam razgrnio lišće, na spomeniku sam pročito:

S‘RCSEVITS AMBRUS

UGYVD

LT 80 VET

MEGHALT 1899 NOV. 28

(Ambrozije Šarčević – odvitnik – živio 80 godina – umro 28. studenog 1899.)

Nisam istraživo ko je i kad, al dobrim posli njegove smrti na dodatoj maloj kamenoj ploči s pridnje strane spomenika piše: AMBROZIJE BOZA ŠARČEVIĆ 1820. – 1899.

Jeto, sto pet godina posli Bozinog(1) ukopa, na Svi Svete ovako je izgledo (vidi sliku) grob jednog od velikana naše prošlosti: srušena ćoša zida kripte, iz ko zna koliko decenija nediranog lugustruma viri bili mramorni spomenik, brez ijednog struka cvića – brez znaka da se bilo ko od nas sitio da su ove Svi Sveti i za Bozu.

Nasumce izabrabni pabirci, iz bogatog životopisa, govore da je Boza sin malog (čitaj sirotog) zemljodilca, svršio je filozofiju i pravo; divanio je latinski, francuski, nimački i madžarski jezik; znao je stenografiju (brzopis znakovima i kraticama), pa je na požunskom saboru, di su divanili na tri jezika, bio debatni stenograf (!); bio je profesor; sudac u sudu; odvitnik županije; glavni gradski računovođa i na kraju gradski arhivar. Borio se da svi narodi u Ugarskoj budu ravnopravni pa je i to bio jedan od razloga da ga purgermajstor (gradonačelnik) Flatt Endre od 1863. počo proganjat, kobajage on ko izabran računovođa nemarno obavlja dužnost. To je trajalo godinama dok ga 1866. rad ”slabog vida” nisu sminili i postavili za gradskog arhivara.

Šta god da je Boza Šarčević radio bilo je veliko, toliko veliko da se s njegovim životom i radom oduševio i Ivan Meštrović, napravio je njegov kip koji sad dično kiti park isprid velike gencije nuz kadgodašnji Sokolski dom, posli kino ”Jadran”, a danas svaštara otkaleg s više strana vonja ”desert s lukom” i sve šta s tim iđe...

Ko naiđe tim dilom parka, s postolja ga nadzire Boza, a da se, ne daj Bože, digne iz groba, možda bi pomislio: ”Bunjevci, posli tolikog zauzimanja da vas prosvitlim, nisam zavridio da me se posli Meštrovića, tu i tamo skromniji pismena, niko od vas nije sitio da mi makar malo držite u redu grobnicu, da me se sitite... A šta sam sve pritrpio za ono šta sam za Vas uradio, ko zagovornik Antunovićevog nauka. Kako znamo, umne glave katkad drugačije sude o nemaru, pa bi nas možda Boza samo zgledo. Zavridili smo to.

Na Svi Sveti sam obalazio varoška i više seoski grobalja. Tako sam u tavankutskom groblju opazio lipo okićenu kriptu Ivana Prćića Gospodara; plebanoša Ivana Lebovića; u bajmačkoj Paprenjači zajedničku kriptu župnika Dulića i Kokića... Dok sam tamo stojo, prišla mi mlađa Bajmačanka i malo dalje pokazala: ”Jevo tu je saranjen još jedan bajmački plebanoš”. Prid prostim kamenim spomenikom položen je čokor jesenske ružice. Ništa neobično, al me dirnila pažnja te osobe koja se sitila da donese cviće prid nadgrobnu ploču s koje sam jedva pročito: ”Barisha (Bariša) Matkovich (Matković) plebanos, umro 1900. godine”. Cviće na grobu nije kupovno, njeg je kaka dobra duša nabrala u bašči i odnela na grob njevog plebanoša kojeg su saranili prija više od jednog vika. Jeto, kogod se sitio da od zaborava čuva kadgodašnjeg plebanoša, iako su ga saranili prija više od jednog vika. Poučno? Da!

Da se sićamo naši velikana

Još ne tako davno živili smo u vrimenu kad se nije javno smilo el nije bilo poželjno spominjat dična imena naši stari, kad se po prošlosti pažljivo pabirčilo da se štogod ne kaže el napiše što nije bilo poželjno ondašnjem zvaničnom nauku. Onda smo se polagano počeli odvikavat sićanja na svitla imena naše prošlosti, osobito ako su to bili ljudi Crkve. Zato tušta čeljadi danas skoro da i ništa ne zna o većini naši mrtvi velikana. Dotični to najbolje uočavaju i kad digod na tabli pročitaju ime sokaka, tušta nji ne zna ko je bio taj i zašto su po njegovom imenu prozvali taj sokak.

Zadnji desetak godina u nas su se društvene prilike dobrim prominile, pa su se pridvodnici niki ustanova i društava latili da predavanjima od zaborava sačuvaju velikane naše prošlosti. Al i u toj fale vridnoj nakani njim se mož prigovorit što se ”vrte” oko nikoliko imena, dok se tušta imena ne spominju, jel o njima možda malo znadu, a da ji pridstave narodu morali bi se latit da se bolje doznadu zašto ji triba veličat. Ko na priliku: da kogod pridstavi Bozu Šarčevića taj bi moro dobro ”zasukat rukave” da iz svikoliki zasluga izabere najvridnije koje mož pridstavit u jednom predavanju, jel Boza, Titus Mačković, Pajo Kujundžić, Ago Mamužić, Đura i Tome Stantić, el od mlađi: Gospodar, Albe Vidaković, Aleksa Kokić, Jakov Kopilović, pa i Bela Gabrić su zavridili da dođu na red da se narodu pripovida i o njima.

Ovo je i priporuka čeljadima koji su izabrani na dužnost pridvodnika društva el ustanove da njeva dužnost nije počasna, nije samo zato da side u pročelju i uživaju u rukovanju s viđenim gostima, već ji dužnost obavezuje i na rad, a u tom i na poticaj sićanja o našim zaslužnim starima. Na spominjanima je obaveza da se zauzmu i mlad naraštaj upute ko su bili spominiti i toliki drugi ode nespominiti, al zato isto tako zaslužni naši velikani koji se tribamo sitit.

–––

1. Bunjevci su nika muška imena na kraju završavali slovom ”a”, i to samo onda ako je ta osoba u obitelji el u narodu zdravo draga, poštivana, zato Šarcevic Ambrozije nije Bozo, već Boza baš ko što je i Đuro bio Đura Stantić, el Đeno Đena Šokčić i drugi.


Izrada: [Tipp-Topp System]