KREPOSTI NAŠIH PREDAKA – Piše: Alojzije Stantić

Rad

Lijena ruka osiromašuje čovjeka,

a marljiva ga obogaćuje.

(Izr 4,10)

Ova mudra Salomonova izreka napisana je hamade (skoro) prija tri milenija, iako su za nju znali dobrima prija neg je napisana. Od postanka svita do danas čovik je upućen da mora radit, najpre zato da ima šta ist, a onda da radom stvori koješta da mož živit. U vrime kad je čovik živio po pećinama el se zavlačio u kojekake jame pod zemlju, na priliku u katakombe, i tamo je najpre svorio štogod na čem će otpočivat, napravio je sersam (alat) i kojekaki pribor s kojim će doć do rane i spremit je za ilo. I za najprostiji život čovik se moro nastarat da radom i znanjom sebi udesi život. Od pamtivika je temelj života jedna od mudrosti da čovik najpre mora štogod dat, uradit da dobije ono šta oće el šta mu triba. Tu je koren mudrosti koju je sročio Salomon, napisana je u Bibliji.

Triba se mašit Biblije i u njoj proštit (pročitat) kako je došlo do tog da je Stvoritelj natiro čovika da mora radit. U Knjigi Postanka nam veli da je Jahve, Bog, iz Edena istiro Adama i Evu, jel su zgrišili, nisu slušali Boga, zato ji je kaštigovo (kaznio): ”U znoju lica svoga kruh ćeš jesti dokle se u zemlju ne vratiš...” (Post 3,19). Od onda pa do danas, ”dok je svita i vika” kako bi kazali naši stari, tako mora bit. Da živi, čovik mora radit, a ako oće sebi udesit bolji život, onda mora još više radit jel, kako poniki vele, život je ko arena, el kako drugo borilište, kad uđeš unutra nema ti druge, moraš se borit.

Da brez rada nemož živit pođimo od naši prastari predaka. Morali su se uvertat (naučit) u lovaski (lovački) nauk da se u taršu (udruženi) dočepaje recimo mastodonta (pretpotopni slon), el kake druge divije živine (životinje). U taršu su s pomoću koplja i batine lakše izašli na kraj s ulovom kojim su ocigurali ranu sebi, ženama i dici s kojima su živili u zajednici. Ko zna koliko je lovasa ozliđeno, osakaćeno pa i izgubilo život u ne baš lakom načinu dobavljanja rane. Da je bilo i takog, doznali smo u novije vrime po nađenim ljudskim košćurama (kostima) i crtežima po pećinama. To su prvi dokazi da se obistinila spominita Božja kaštiga.

Naši stari i rad

Čim je prokoraco, muško dite išlo je nuz oca, a žensko nuz mater, pošlo je u škulu života. Dite se od malena najpre navikavalo gledat, a posli i pomagat roditeljima koji su vazdan štogod radili. Kako je dite raslo, tako su ga polagano upućivali u poso kojeg je kadro (sposobno) radit. Ako je dite bilo dobar đak, onda mu se nije moglo desit da mu krava stane na nogu, el da ga sapište (držalje) grabljica ošine po nosu i sl. Ako nije tilo slušat, onda mu se tako štogod samo jedared desilo.

Kroz rad dite je steklo nauk da u životu pošteno mož živit i ić naprid samo radom, a onda znanjom. Zabadavad je linčini znanje. Nikad nisam čuo od stariji da je u životu najvažnije imat novaca, već da je najvažnije radit, jel do novaca pošteno mož doć samo radom. Od tušta ljudi sam čuo da njim je radna navika najveći tal (nasliđe) od roditelja, jel ko ima sebi će nać poso, u svakoj priliki će imat veći zalogaj kruva od onog koji manje radi. Čeljade koje neće da radi njeg će glad natirat da radi el će poć krivim putom. Bit vridan (marljiv) od pamtivika je jedna od kriposti koja kiti čovika.

Nema posla kojeg čovik ne mož (u)radit, sitimo se piramida, el šta nam je bliže risara (ručni žetelac). Prija neg je zamanio kosom, najpre je pogledo u nikoliko duži (1 duž 400 m) dugačko žitište, pomolio se i s, Bože pomozi, zamanio kosom u prvi otkos. Posli dvi–tri nedilje dokrajčio je žitište, radom je ociguro kruv. Naši stari su vazdan štogod radili, od jutra do mraka, nikad plavo (hitro, ubrzano) već polagano, da njim dotekne snage za cio dan. Dok su radili katkad su zastali, da se ”izduvaje” al i da odmore konje ako su radili š njima. Na priliku, orač je posli svake dvi–tri uzorane brazde na uvratinama (kraju njive) uvratio (okrenio) plug, stao i sio na njeg, popušio duvan, odmorio konje i tabane, pa opet zabrazdio.

Naši stari i kad nisu radili, štogod su radili. Čak i stariji, el rad bilo čeg za teži poso manje vridni, našli su poso u drvnjaku, čutnjaku, vezali su metle, pleli kotarce i sl., a žene su radile kaki ručni rad, krpile koješta, starije žene su se zabavile najviše šlingovanjom, štrikanjom, el su štogod šile (moja majka je didi rukom šila košulju i sl.). I otpočivanje mož bit od hasne. Ko je od malena učen i naučen radit taj nemož, ne zna linčarit, otaleg je i poslovica: ”Od linosti nema veće bolesti.”

U prvom razredu gimnazije u latinskoj čitanki posli svakog štiva bila jedna od mudrosti, a prva je: Ora et labora – moli se i radi. Mislim da je za tu mudrost znalo malo naši stari, al su š njom živili. Svaki veći poso el duži put počeli su vapajom – Bože, pomozi. Iskusili su da će čovik naum ispunit ako mu i Bog pomogne. Plod salašarovog rada ne zavisi samo od njeg, već i od Božje pomoći. Na priliku, ako krmača oprasi 10 prasica teško će uvik uranit (utovit) i toliko ranjenika (tovljenika). Tako je i s posijanom litinom, izleženim i odranjenim piležom i sl. Jedno je želja, a drugo šta će od nje bit, zato su naši stari kazali ”Na kraju Švigar(1) puca.”

* * * * *

Danas smo dogurali dotleg da je sve više čeljadi neodranjeni da štogod rade. Tušta nji drže za sramotu u ravni brat voće, odranjivat zelje (povrće), ić spremat, el radit bilo koji ručni poso. Tušta je čeljadi koja se tuže da ne mogu sastavit kraj s krajom, kadri su a neće da rade, lini su, otežu se po kući, danjom spavaje, žive noćnim životom. Med njima je tušta oni koji ”prave smrada” (nevolju drugima), zagorčavaje život čestitim čeljadima.

Čeljade koje je kadro da radi, a neće, ima dva puta: nek gladuje el nek iđe krivim putom dok ne nadrlja.

(1) Švigar je oplet od dugačke marvenske, konjske dlake el rafije (liko palme), svezan na kraju biča, zamahom oko glave daje pucanj.