Zvonik

Početna

Arhiva

Duhovnost

O nama

Pretplata

Linkovi

Iz života naših predaka - Piše: Lazar Cvijin

Tako su virovali naši stari

Ni ove godine nisam uspio zadržat suzu kada je na blagdan D'ova zbor u Velikoj crkvi zapivo, onako glasno kako to samo oni znaju, "U slavu svetog Srca". Nije to samo zbog prilipe pisme i načina na koji je ovaj zbor, kojeg vodi časna Mirjam, svečano zna izvesti. Ona me uvik podsiti i nikako steščano mi budne, da se Srce Isusovo oduvik na osobit način slavilo u mojoj obitelji. U crkvi Uznesenja Blažene Divice Marije na Bikovu, ta što je jedina na svitu napravljena ko nabijanica, i danas stoji, tamo prid oltarom s desne strane, kip Srca Isusovog. Njega je darovo pradida mi Vince Cvijin s pramajkom mi Tezom, rođenom Vizin, a sve što je meni ostalo urizano u sićanje u svezi štovanja svetog Srca druge Božanske osobe, ostalo je od njegovog sina, mojeg pokojnog dide Ivana. Otaleg ta moja steščanost, pa čak pokatkad borame i grizodušje, na pomiso koliko sam ja, a bojim se i puno nas današnji, daleko od vire naši stari.

Ovo je vrime kad vridi sve i svašta, kad nema da jedno, i to ono pravo, vridi. I ko da je baš to uspilo, i to dobrano, nagristi našu viru. Nas mlađi, osobito. Ispadne tako da nama ta velika istina da je Isus milosrdan i dobrostiv, koja je za nji vridila, služi kao neprisušni izvor izgovaranja i opravdanja za makar šta. Nije se to tako moglo kod naših stari, ajak!

Zna se danas kast: Ne mora se postit petkom, ako se učini jedno ili drugo dobro dilo. Naročito se ne mora ako se ode u goste... A kadgod se dobro dilovanje podrazumivalo, ni'se činilo samo pokatkad i na sva usta, a postit se moralo. Ne mora se to toliko molit vrimenski, nego je važno da bude sadržajno i iskreno, kako se danas susriće. To kod nas često bude tek: Fala Ti Bože na svemu, ali oprosti, danas sam baš umoran( na). Il' još ni to...

Da, mi smo priumorni... A naši su stari po cili dan išli za konjima u brazdi i priko svojih leđa pribacivali tušta tereta, pa ipak sve su svoje molitve i pobožnosti redovito obavljali. Znalo se ne samo reda već i šta je i kad je čemu vrime...

Koliko mi danas naši poslova završimo sa zafalom Bogu? A naši su pređi znali, završavajuć rad na njivi, kleknit još na njivi, oma uz mrginj, i pomolit se za zasijano! Ni' im bilo teško postit dva put nediljno - i sridom i petkom - i kad su radili najteže poslove: oranje i ris! Ovi par slučajeva divani kako je nama, ljudima današnjim, teško ispunjavat i osnovne kršćanske zadaće. A šta tek da čovik kaže o onim posebnijim, koji zaktivaju veću žrtvu i čvršću postojanost na duže vrime, ko što su križni put, svibanjska ili listopadska pobožnost, devet utoraka na čast sv. Antuna, devet prvih petaka na čast Srcu Isusovom?

Da, prvi petkovi na čast Srcu Isusovom!? Devet prvi petkova! To je ono što ja sebi svake godine obećavam da ću počet obdržavat redovito. I samo ispadne da obećavam! Koliko veliko budne moje razočarenje kad posli propuštene mise već na prvi petak uveče prilikom ispita savisti svatim da sam je opet zaboravio! E, nevridni Lazare! E, kad zaboraviš el ne stigneš tako lako... A tako puno od Boga očekivamo i priželjkivamo, nadamo se, čeznemo, čuda i Božje zahvate u našim životima tražimo! Dakako, bez žrtvi i postojanosti u viri.

Međutim, čuda se, fala Bogu, događaju i danas, dobar je Bog! Evo par slučajeva, meni jako dragi. Pokojni dida Ivan i majka Bara, rođena Buljovčić, od kad su se uzeli, obavljali su gotovo sve gori pobrojane pobožnosti. Revni su bili osobito na devet prvih petaka na čast Srcu Isusovom, kad bi se ispovidili i pod misom pričestili, a sama misa poslidnjeg petka - na blagdan Srca Isusovog, uvik je bila prikazivana na nakanu naše obitelji. Dogodilo se tako da se dida teško razbolio, prognoze doktora nisu bile dobre. U pitanju je bio rak prostate u poodmaklom stadiju. Operiran je, no doktor je nakon operacije bio krajnje pesimističan. Dotle je išlo da je pridviđo didi najdulje po godine života! Ne triba posebno isticat da to njega nije pokolebalo u obavljanju redoviti pobožnosti prvi petaka. Nakon po godine, prilikom prigleda, doktor je, sav zapripašćen, konstatiro za njega neočekivano poboljšanje. Dida je umi-sto po godine, kako je prvobitno glasila prognoza, još trinaest godina obavljo svoje prve petkove na čast Srcu Isusovu! Da, znam, nisu ni svi naši stari bili u ono vrime sama vrlina u viri, ko što ni danas nije sav svit nepobožan, al su velika tuga kršćanske sadašnjice prazne crkve u danima kada bi morale bit punije - da bi moralo bit više dana kad bi narod bio sabran isprid naših sveti i molio zagovor za tolike potribe. Dodajimo mi nove sadržaje našoj viri, al uzmimo i tu ustrajnost i pobožnost naši stari, koje ništa nije moglo pokolebat. Ako oćemo, sitićemo se da svi u obiteljima imamo ili smo imali taki, u viri izvrsni, bliži i dalji rodova. Ugledajmo se na nji. Ne ričima, već dilom!

***

Dida i majka su prišli u vičnost. Ne tako davno. Na sam dan didine smrti dogodio se isto izvanredan događaj koji će naša obitelj pamtit zauvik. Ovako, ostat će digod i zapisano. Tog je dana bikovačka crkva, čiji je on crkveni otac bio tolike godine, popucala do te mire da se morala oma renovirat. Da, jeste, bila je crkva stara, zid od gornjaka je dugo bio vlažan, a ta jesen zdravo kišna... I mnogi koji viruju će kast da je to ipak slučajno, al nama u obitelji niko ne mož oduzet uvirenost da to nije samo puki slučaj. No, da je dida gledo sveto Srce iz blizine Isusove, svidoče još dva znakovita događaja koja su se dogodila nakon njegove smrti. Njegov najmlađi unuk Vinko, koji je ime dobio po pradidi koji je darovao kip Srca Isusovog, postao je svećenički kandidat, prvi iz naše obitelji! Molim se, da po zagovoru svetog Srca, na tom putu istraje do kraja.

Drugi događaj se zbio na sam blagdan Srca Isusovog. Svega dva sata prija svete mise koju je posli didine smrti prikazivala majka rodio se njegov praunuk Emil, moj sin. Ja sam tada sav zaslipljen od sriće i ponosa očo slavit, ni ne ostavši na misi da zafalim Bogu i svetom Srcu.

I to triba kast. No, Bog već uvik zna nać načina da nas podsiti na naše izdaje, zbog koji se posli dugo i gorko kajemo. Al', možda tog puta nije bio Bog. Možda je dida...