Korizma 2010.
Korizma i post
Kartači su se na poklade takođe
duže kartali, jer se nije moralo sutradan
uraniti. Kako se u ponediljak i
utorak nije radilo, nego se samo marva
morala namiriti, to se i u te dane
išlo na kartanje. U utorak se nije dugo
kartalo, jer je sutradan bila Čista srida
i svi su s nikim poštivanjem na Čistu
sridu i korizmu bili svečanije raspoloženi.
Na Čistu sridu su počimale korizmene
pridike u svakoj gradskoj salašarskoj
crkvi. Pridika je bila posli
podne u tri sata. Posli pridike je bilo
pepeljenje. Obično je iz svakog
salaša kogod išao na pridiku
ako je vrime i poso dozvoljavo.
U toku korizme se
nije kartalo, sviralo, pivalo,
čak ni zviždilo.
U toku korizme je vrime
otoplilo, pa su se mogli obavljati
poljski poslovi koji nikad
nije falilo. Tribalo je uvesti sa
njiva kuružnju i sadit u badnjeve.
Badnjevi su tako sadiveni
mogli ostat i više godina,
a da kuružnja ne zakisne.
Post
Nakon poklada počimala je korizma.
Prvi dan korizme bila je Čista
srida. Na Čistu sridu je bila stroga
post. Tako stroga post održavala se u
puno kuća čitave korizme. Čak je bio
običaj da se na Čistu sridu svi tanjiri,
sudi, laboške, tepcije, noževi, vilice,
kašike, varnjače peru vrilom vodom s
lugom da ne bi slučajno ostalo malo
masti na njima, jel se u korizmi nije
ilo ništa sa mašćom. Bio je taki običaj
da se ni slanina nije ila čitave korizme.
Post je bila čak i nediljom. U
nedilju, ponediljak, utorak i četvrtak
se ilo s maslom, sridom, petkom i subotom
čak ni s maslom. Takođe čitave
korizme nije bilo mesa za ilo.
Domaćice koje su znale šta ih
čeka u korizmi, trudile su se da prije
korizme priprave dosta masla za korizmu.
To je bilo moguće jel je bilo
mlika u izobilju, pa se lako nakupilo
povlake i skorupa, od čega se pravila
fina skorupača i maslo. Znale su žene
skupiti desetak i više litara masla, već
koliko su mislile da triba za korizmu.
Sridom, petkom i subotom se
nije ilo ni mlika, i ništa što je od mlika
pravljeno, pa ni jaja. To se u te dane
za ručak ujutro pekla suva pogača i
krumpir u kori. Ima kad se pekla "uzbunjena"
pogača s kvasom. To je bio
ručak s kiselim kupusom i lukom. Za
užnu u podne se kuvala suparna
čorba sa rizancima i tarana, a za večeru
je opet bilo kupusa, krumpira
kuvanog u kori, pekmeza, a pokadgod
i meda. U ostale dane se ilo
mlika, kiselne, jaja i sira. Pokadgod se
pekla proja od kukurznog brašna,
koja je bila zdravo dobra i hranljiva, a
češće je bilo kuvani kuruza i kokica.
Bilo je teško prvi dana, al kad se
ujutro nailo suve pogače i krumpira,
nije bilo gladi. Još kako se pila voda.
Nediljom se nije kuvalo mesa. Za
ručak se pekla kajgana, jel je bilo
dosta jaja. Za užnu se kuvala zapržena
čorba sa pirinčom, nasuvo sa sirom,
jajima ili pekmezom, pa i s makom.
Bilo je pogače na volju, a češće i prisnac.
Pekli su jaja na paprikaš. Prvo
se pravila dobra zaprška, jaja su se
skuvala ulupana u vrućoj vodi, pa se
vadila i mišala u zapršku. Bila su
dobra i onako naumak. To je bilo posebno
fino.
Kuvala se i zapržena čorba, a domaćice
su pravile tisto zakuvano kao
za nasuvo, ali malo mekše od tista za
rizance. To su sikle na više jupika, već
koliko je bilo čeljadi na užni. Razvijalo
se toliko kolika je bila krušna lopata i
to se peklo u peći na plamenu. To
tisto tako ispečeno kidalo se na komade
veličine za nasuvo sa krumpirom
i to se mećalo u čorbu. Ovo korizmeno
ilo su svi zdravo volili, jel je
bilo dobro i fino.
No, nije bilo tako u svakoj kući.
Ima di se ilo mliko, kiselna i sir cile
korizme u sve dane. Samo se zapržavalo
s maslom u sridu, petak i subotu.
A ima di se ilo s mašćom cile korizme.
Di je već kaki bio običaj. Ovo
je u mnogome zavisilo da li je u domaćinstvu
bilo pogođeni ljudi. Da li je
bio sluga, kočijaš, svinjar
ili ko drugi, pa domaćin
nije tio bit toliko strog
prema njima.
Na pojedinim salašima
se slanina ila samo nediljom,
a kuvalo se i mesa.
Ima di se slanina ila u
sve dane osim sride, petka
i subote. Sićam se, da
smo skoro zavidili onima
koji nisu tako strogo postili,
ko što se postilo u našoj
kući. Ali na Uskrs smo
bili ponosni i posebno radosni
što smo postili cilu korizmu.
U vrime korizme se nije sviralo,
ni igralo, niti se kartalo. Sićam se, jedared
je moj mlađi brat zviždio, a
zdravo je volio i znao lipo zviždit, a
mama ga upita:
"Tebi nije korizma?"
Ne sićam se da li je posli zviždio
ili nije, al je na mene to toliko uticalo
da sam često o tome mislio, a nikad
zaboravio. Nije ga mama ni ružila, ni
ljutito govorila, samo ga je upitala da
li je i njemu korizma. Možda je on to
zaboravio, ali ja nisam.
U korizmi su prve dvi nedilje bile
najteže. Stalno mi je padala na pamet
slanina, jel je to bilo glavno ilo. Ali već
posli dvi tri nedilje i na to se navikne.
Tako prođe još nedilja dana ili malo
više i već se počne mislit o Uskrsu.
Nakon Gluve nedilje već smo se unaprid
radovali Uskrsu i brzo zaboravili
na početak korizme.
(dio iz Subotičke Danice za 1996.,
str. 106-112)
Jakov Kujundžić, Subotica
|
|
|
